ЧОВЕК И ЦИВИЛИЗАЦИЈА У ДЕЛУ КНУТА ХАМСУНА

Када у свом целокупном делу иронише тековине развијене цивилизације, утемељене на захукталој индустријској производњи, профитерском моралу, култу интелектуализма и урбоцентризму, Кнут Хамсун то не чини као такозвани ”реакционар” или ”конзервативац”, него истински припадник живота. Као син сиромашног кројача из норвешке покрајине Губрандсдален, као радник – потукач, луталица и пустолов, који је радећи свакојаке послове уздуж и попреко прошао не само читаву Норвешку, него и многе земље Истока и Запада, Хамсун је о животу могао да говори из живота самог. Не како то углавном чине многи ”премудри”, да их тако назовемо, они који до највећих истина долазе искључиво преко књига и теорија или систематизацијом обиља података најчешће на основу прогресистичких предрасуда усвајаних кроз дуготрајно школство; не дакле посредно и са одстојања, него доживљено и веродостојно. Хамсун је растао и живео међу занатлијама, рибарима, горштацима, он је упознавао живот на самим изворима, доживљавао његово распеће и његову лепоту, као и његов тајанствени и непредвидиви унутрашњи ритам који је недокучив за просто рационалисање.

Када у роману ”Под јесењом звездом” један од Хамсунових јунака каже: ”Нека ме Бог сачува од тога да постанем мудар”, то не треба разумети као презирање мудрости саме – оне која би дошла као Божији дар и резултат непосредног судара са животним искушењима – него схоластичке мудрости, такозваног ”образовања”, најчешће сведеног на непотребно гомилање ”знања” од кога душа запада у тескобу и стари пре времена. ”Знања” које са хладном научношћу сецира живот и претаче га у појмове, убијајући његову тајну, лепоту и поезију.

Не бити мудар да би душа остала заувек млада, да би сачувала своју чедност, одушевљење и страст, оно што је надахњује и покреће на љубав, на подвиг, на рад и стваралаштво – одатле потиче племенито струјање којим зрачи Хамсуново дело. То струјање је оно што разбуђује наше успаване инстинкте, нашу чулност, душевност и друге живе силе којима се непосредно доживљава свет и назире његова скривена бит. А тек озарена и понесена тим животворним струјањем, можда се и сама мудрост може вратити на своје исконске темеље, као тежња ка Истини и Лепоти, као круна човековог реалног узрастања ка својој надвременској суштини.

Али у свом негативном аспекту на који се углавном свела, ”мудрост” (п)остаје искључиво плод хипертрофираног интелекта који се отуђио од целине бића да би као оруђе човекове гордости тежио не да спозна и заволи свет у његовој јединствености и лепоти, него да овлада њиме, да га преправи и усрећи у складу са овим или оним апстрактним идејама, на чему се углавном и темеље такозвани ”цивилизацијски процеси”. Свесно или несвесно Хамсунови јунаци се повлаче испред те и такве цивилизације, испред њених обезличавајућих и уједначавајућих стихија, да би негде на њеним ободима, било као боеми и пустолови било као земљоделци и прегаоци, сачували своју праву суштину. Јер човек се не може истргнути из органског јединства са природом и васионом без последица по своје целовито биће, нити се драма постојања може разрешити у равни хуманистичког универзализма, правног формализма, економизма и материјализма. Са свим тим и другим својим ”благодетима” цивилизација не представља стварни циљ људског битисања на земљи, јер као што каже руски мислилац Николај Берђајев ”чак и уз највећу грађанску и политичку слободу, људи могу бити лишени личности и оригиналности у смислу припадности праизворима живота”.

Трагајући за тим праизворима и поручник Томас Глан, јунак романа-новеле ”Пан”, осамљује се у природи, да би нашао мир и повратио нарушени склад ”тамо где се небо и земља сливају у једно”. Јер као потомци палог Адама сви чезнемо за природом од које смо се отуђили, као што и сама природа чезне за нама. Човек не може бити целовит ако је одвојен од природе, али ни природа не може бити потпуна без човека. Она је наше право окриље, а ми смо њена душа и свест. ”Тај мир који ми жамори у уху, то је крв целе природе која кључа, Бог који прожима земљу и мене”, каже поручник Глан. Обиље његових утисака и усхита поводом најразличитијих појава и догађања у природи, који сигурно спадају у једне од најлепших икада описаних у књижевности, долазе из прачежње за неокрњеношћу Божијег света у коме смо постали – тог најдубљег и најизворнијег осећања, осакаћеног развојем цивилизације. Природа је пуна тајанства, али је дух модерног човека заведен ”напредним теоријама”, изобличен ”знањима”, те више није кадар ни да осети то тајанство, а камоли да се са њим заувек споји и постане органска целина.
Стога се култ интелектуализма, коме се још од епохе просветитељства тежи као врлини највишег реда, у Хамсуновим романима јавља као духовна болест која компликује живот и нагриза његове темеље; интелектуалци као надобудни елитисти, жреци цивилизације, чувари и одржаваоци њене чудовишне апаратуре. Такав је рецимо школски управитељ Оливер из романа ”Последње поглавље”, један од житеља санаторијума ”Торахус”, сувопарни зналац и једнодимензионални апологета прогресизма. Санаторијум ”Торахус” са својим житељима, типичан је за буржоаско-чиновнички свет цивилизације, те није чудо што се школском управитељу и доктору филологије Оливеру, као ”великом човеку”, указује посебна пажња на таквом месту. Једино су неприлагођеници попут ”самоубице” Леонарда Магнуса, особењака растрзаног душевним и психичким немирима, кадри да прозру онтолошку празнину, неутемељеност и јаловост његових доктринарних ставова о школи, масовном образовању, страним језицима. ”Школа је свакодневна настава мајке, свакодневно учење оца”, супротставља се Леонард Магнус, ”књишка школа, напротив, нешто измудровано, установа која човеку страшно компликује и отежава живот, почев од шесте године па до смрти”. 

Магнусова фанатична опсесија самоубиством, није резултат само психичке кризе и болести, већ и неутољиве жеље да се макар и на тако страшан начин искорачи из зачараног круга бесконачног понављања једних те истих животних циклуса са смрћу  као ”последњим поглављем”. Из света подређеног деспотизму новца, индустрије, технике и ”знања”, који би то бесмислено понављање да овековечи, а кроз позитивизам, материјализам, детерминизам, кроз такозвану нужност природних и историјских процеса чије је реално исходиште наводно у цивилизацији и њеним вредностима да онемогући пројаву васељенског духа и небеског смисла у природи, у историји, у животу појединца и заједнице. Магнусове психичке кризе знак су подсвесног одбијања да се сопствено битије подреди свеопштој рационализацији и технизацији живота. Отуда његова одбојност према људима попут школског управитеља Оливера, у којима наслућује онај свуда доминантан тип хуманисте-инквизитора, који би да загосподари целокупним животом тако што ће га учинити нечим рационално објашњивим, сагледивим и предвидивим. Као човек рањене душе услед дубоких и недовољно разјашњених конфликата са сопственом женом о којима се сазнаје тек накнадно, Магнус зна да таква настојања воде у лаж, будући да се под маском уљуђености сукобљавају ирационалне стихије, чије је витлање и врење и сам осетио на својој кожи.

У лику Леонарда Магнуса ми наслућујемо став самог Хамсуна, његов унутрашњи отпор идолима прогреса. ”Постоји глупост која спас света и његову будућност види једино у изградњи железничких пруга, социјализму и америчком блејању и мекетању”, каже норвешки писац још давне 1889. године у једном свом есеју, након повратка из Америке, где је радио као трамвајски кондуктер, пољски радник, трговачки помоћник и послужитељ. Усрећитељску визију подизања људског рода ”на виши цивилизацијски ниво”, Хамсун предочава као вид поробљавања, које ће већ поменути Берђајев касније назвати ”диктатуром погледа на свет”. Али преправљање и тобожње усавршавање стварног човека ради стварања вишег људског типа, води заправо негирању целовите личности и тирански однос према души.  

Насупрот свим тим ”радовима на човеку” кроз поистовећивање његове живе личности са апстрактним идејама и идеализованим представама било ког типа, Хамсун воли човека онаквог каквим су га Бог и природа дали – несавршеног, неуглађеног, грубог, па и неспретног, али исто тако неизвештаченог у размишљању и понашању, непосредног у међуљудском односу, здравог, марљивог и истрајног у савладавању животних недаћа. Човека који живи од ”плодова земље” попут Исака из истоименог романа за који је 1920. године Кнут Хамсун награђен Нобеловом наградом или Данијела из ”Последњег поглавља”. Дакле од рада и напретка ”у зноју лица свог”, онако како се то чинило од Постања, а не од манипулисања и прилагођавања тржишним, производним и помодним стихијама цивилизације, сувише колебљивим и хировитим у својим непрестаним турбуленцијама.

Јер палост човека и природе не да се искупити никаквим ”прогресом”, нити надоместити техником и технологијом, крст живота ваља носити са вером и љубављу, без настојања да га се пошто-пото ратосиљамо зарад најчешће илузорних добитака. Тако Исак са Селанроа, трудбеник омањег раста и широких рамена, грубог чекињастог лица, али неисцрпне снаге и упорности у раду, једини не напушта земљу када то чине готово сви мештани по отварању рудника бакра у оближњим брдима, да би као запослени у руднику или као трговци, накупци, угоститељи у новоподигнутом насељу, на лакши начин долазили до прихода. Али Исак је и једини који не остаје без егзистенцијалног упоришта када бакарна жила пресуши, а рудник се неочекивано затвори. Иако су га мештани, понесени привременим берићетом, почели гледати са подсмехом, они опет задобијају поштовање према Исаку кога сада гледају са још већим дивљењем и поштовањем. ”Почетком овог века гледало се широм света на појаве као што је Исак са Селанроа са извесним жаљењем и чуђењем њиховој заосталости и примитивности”, каже Никола Мирковић, један од међуратних српских преводилаца и приређивача Хамсуновог дела, да би потом одлично уочио: ”Али кад се сва та тријумфална цивилизација и савршенство техничког знања и умења извргло у тријумф топа, бомбе и торпеда, кад је при првој катастрофи светска трговина, светска привреда пала као зграда од карата, израстао је тај Исак са Селанроа као једини чврст ослонац: ту нема конјунктуре, нема магловитости, ту постоји само земља и обема ногама и целом својом душом здрав човек на њој који има што му треба и зна шта хоће у свом одређеном кругу.”

У ”Плодовима земље” Кнут Хамсун је већ почетком XX века пророчки наговестио будуће поразне реултате утопијског уздања у ”знање”, технику и прогрес, што поред других европских народа, потврђује и историјско искуство Срба. Ради потпунијег разумевања проблематике којом се Хамсун бави у поменутом роману, није згорег споменути да је индустријализација у доба титокомунизма потпуно испразнила српска села од становништва, да би га након кратког периода ”срећног живота” оставила на цедилу као раскорењену и пролетеризовану масу, принуђену да се батрга у немогућим и нерешивим социјалним проблемима. И уместо да се излаз тражи у обнављању духовног и материјалног поретка разрушеног и обесмишљеног слепом тиранијом  ”прогреса”, али по могућству без обрнутог рушилачког става према свему евентуално ваљаном што је хуманистички прогрес оставио за собом на било ком пољу, решења се данас налазе у новим ”напредним” идеологијама попут актуелне евроунијатске, са још већим степеном утопијске свести, са још тиранскијим настојањима да се до краја формализују сви аспекти живота и још већим нихилизмом како према човековој оригиналној личности тако и према самониклим вредностима националних култура у којима ја та личност настајала. А са свим тим заједно, прогресизам је у својим новим идеолошким облицима само још више увећао своје изгледе на слом и катастрофу.

Слика тог цивилизацијског слома, будуће апокалипсе која у наше дане већ дише за вратом, симболички је дата у страшном пожару у коме је до темеља изгорео санаторијум ”Торахус” заједно са свим својим житељима. А пожар је настао из наизглед безначајног узрока, на врхунцу замршених малограђанских сплетки и надгорњавања женских сујета, што мимо свих јавно прокламованих идеала и чини интимни садржај живота ”високоразвијеног друштва”. Љубоморна што јој је преотела удварача, господина Бертелсена, госпођица Елингсен је ватром са свећњака ”случајно” дохватила руб хаљине госпође Рубен, док јој је наводно помагала да на поду пронађе изгубљени прстен. Та ситна пакост постаје кобна, ватра неочекиваном брзином хвата за завесе, предмете по соби, дрвену конструкцију санаторијума, који тек што се опскрбио електричном струјом и другим најновијим техничким достигнућима.

У баналности повода тако страшне и свеобухватне несреће треба сагледати скривену дијалектику могуће пропасти, разумљивију преко речи другог руског мислиоца, Николаја Фјодорова, који је рекао да се мануфактура и привреда западне цивилизације вртоглаво развија да би задовољавала женске ћуди. Није ли управо та ћуд и изазвала катастрофу санаторијума ”Торахус”? Ћуд којој се све подређује и која као скривени принцип почива у темељима савремене цивилизације; она коју у најширем смислу треба разумети као принцип који је овладао и психологијом модерног мушкарца, често ништа мање хировитог и лакомисленог, каквог оличава господин Бертелсен, богаташки син и сујетни фићфирић. 

И парадоксално, док незаустављиви пламен прождире читаву зграду, заједно са последњим крицима беспомоћних житеља санаторијума, једини који преживљава катастрофу јесте ”самоубица” Магнус. Баш онај који је за време боравка у санаторијуму живео под притиском тешких спознаја о животу и мрачних слутњи о долазећем злу. И који се због тога туђио, негодовао и припремао за страшни чин самоубиства, док су се други препуштали лакоћи веселих разговора, љубавних заврзлама и непрекидних потрага за новим задовољствима. Тек што се помирио са својом женом, тек што се његова душа након дугог времена обасјала светлошћу и понадала срећи, огањ катастрофе је збрисао све, оставивши га без супруге која је страдала у пожару са осталима, иако је у санаторијуму провела тек једну ноћ. Страдање је дакле опште, нада се одузима свима без обзира на степен кривице, јер сувише је зла уграђено у темеље нашег света, сувише је велика странпутица људског рода и сувише дубок јаз међу људима, да би било чија појединачна срећа била могућа. Нема невиних у тој драми, јер сви смо макар неким делом себе, макар несвесном охолошћу и користољубљем, несвесним пристајањем на конформизам и лаж допринели учвршћивању зла у свету. 

А поред Магнуса спасила се и госпођица д’Еспар, која у почетку изгледа као површна кокета и каћиперка, поносна на своје француско порекло по оцу, на знање француског језика и читање трећеразредних француских књига. Али сва та покондиреност којом засењује госте, губи на значају када је нежељена трудноћа и губитак лепоте услед несрећног стицаја околности доведу у животни безизлаз, што је принуђује да се уда за сељака Данијела са оближњег имања, како би се спасила срамоте. Међутим, свикнутост на градски шарениш њој не дозвољава да пусти корен међу брдима, на Данијеловом газдинству, због чега се све чешће враћа у санаторијум, где као ранији житељ има повлашћено место, да би се тајно састајала са својим  бившим љубавником – грофом Флемингом. И овде се срећемо са ћудљивошћу модерне жене, жене-грађанке, као извором зла и узрочником трагедије, што је веома чест мотив у Хамсуновим романима. И овде Хамсун посредно указује на такозвану ”женску еманципацију” као још једну ”цивилизацијску тековину”, коју управитељ Оливер са жаром истиче као неприкосновену вредност, али која је у ствари додатно закомпликовала и иначе проблематичне мушко-женске односе, доводећи их у несавладив раскорак. Поред Барбро из ”Плодова земље”, девојке Едварде из ”Пана” и госпођица д’Еспар се јавља као лик лакомислене жене која у духовни поредак брдског света уноси немир цивилизације, реметећи природни ток живота и хијерархију вредности, што доводи до расула и трагедије.

У ”Пану” је Томас Глан нашао мир у природи, али га познанство са ћудљивом девојком Едвардом, која му час трчи у загрљај а час окреће леђа, доводи у сукоб са самим собом, наводи на самосакаћење и будаласто понашање које нехотично узрокује и смрт невине особе. Сличним понашањем и госпођица д’Еспар изазива растројство младог Данијела, свог невенчаног мужа, вредног и крепког брђанина доброћудне нарави, који не успева да савлада љубомору те убија свога супарника – грофа Флеминга. Тако се у Хамсуновим женским ликовима, који се увек јављају као реметилачки фактор, понавља вечна прича о библијској Еви која свог мушкарца и нехотице наводи на преступ и грех. И сама цивилизација, која је женска по карактеру, изграђена је низањем таквих преступа читавог људског рода, који уместо да искупљује раније падове, ове у ствари понавља и продубљује, трасирајући себи пут у незаустављиву пропаст.

Но, иако критичан према жени, нико као Хамсун није испољио толико обожавања према њој, некад сублимисаног и наговештеног, а некад отвореног и страсног. Нико у толикој мери није био свестан женине ”јединствености и ненадокнадивости”, коју је и непосредно истакао у роману ”Под јесењом звездом”. Жена, наиме, јесте биће преко кога се произвољност, несталност и несвесност уливају у свет као разорне стихије које поспешују тријумф зла, али она је истовремено извор путености и плодности, животворне силе љубави, неуништивог ероса рађања и обнове. Жена је жива слика доброте, нежности и посвећености која озарује и оплемењује свет, што је наговештено, рецимо, и у лику Еве из ”Пана”. Њена ничим скривљена смрт као да симболички искупљује грех библијске Еве, на шта нас упућује и подударност у именима. Као да због целокупног женског рода, чија палост добија најпунији израз у охолом индивидуализму госпођице Едварде, мора да пострада баш најдушевнија међу женама, таква као скромна и трпељива Ева. И у тој нескривљености вероватно је и садржан најдубљи смисао реченице Достојевског да смо заправо ”сви криви за све”, то јест да смо у највећој мери одговорни не само за оно што се дешава у свету у коме тренутно обитавамо, већ и за оно што је у том свету било и што тек треба да буде.

Тако и госпођица д’Еспар, тек након Данијеловог одласка на седмогодишњу робију постаје свесна себе, заборављајући на своју површност, егоизам и сујету. Она неосетно губи жељу за одласцима у санаторијум, за жамором и забавама градског света, што је почетак њеног унутрашњег ослобађања и задобијања свести о правом лицу живота и својој правој улози у њему. Након трагедије коју је сама изазвала она одлучује да остане на имању и ту сачека да се њен човек врати са робије. У њеном спонтаном преображају наговештена је могућност преображаја цивилизоване жене, замаштане илузијама модернитета онако како је и лукаво палацање змије завело Еву. И управо због тог преображаја госпођицу д’Еспар вероватно и мимоилази судбина свих осталих житеља санаторијума ”Торахус”. Ако је у слици пламена који незаустављиво прождире санаторијум наговештен неизбежни пут цивилизације у апокалипсу, онда је у слици Данијеловог имања, на коме служавка Марта и госпођица д’Еспар перу и разастиру веш, несвесне катастрофе која се дешава недалеко од њих, дата слика могућег избављења, кроз повратак земљи која нас је родила, на којој се стоји обема ногама и живи ”у зноју лица свог”. Дакле у свесном и здушном прихватању библијског проклетства, јер оно није само проклетство, него искушење и изазов да искупимо своју палост и оваплотимо правог и пуног човека у себи, онако како се то не може никаквим ”прогресом” нити ”хуманистичким и напредним” идеологијама заснованим на њему.
Одрицањем од тог проклетства, олаким негирањем његове онтолошке и егзистенцијалне реалности, ради привида среће и задовољства које ће наводно омогућити ”прогрес”, човечанство је напустило живот у истини и употпунило свој пад, што и апокалипсу чини неминовном.

Након многих сплетки, оговарања, шетњи и забава у атмосфери пријатне грађанске доколице, тек је катастрофом санаторијума ”Торахус” живот потврдио зле слутње ”самоубице” Магнуса, којима нико пре тога није придавао значај, разоткривши се као нешто сасвим супротно ”хуманистичким идеалима” и ”напредним визијама” какве проповеда управитељ Оливер; разоткривши се, дакле, као гола трагедија, као зачарани круг заводљивог трајања, постепеног нестајања и коначне смрти. Бруталност тог разоткривања у виду сажижућег пожара, пре него су ужаснути житељи и успели да схвате шта их је снашло, сразмерна је њиховом (нашем) цивилизацијском нехају према истини живота и настојању да се трагедија човековог положаја у свету или негира или игнорише или разрешава на лажан и површан начин. 

И можда је ”самоубица” Магнус преживео баш зато што је те трагедије, иако особењак на ивици душевног обољења, једини остао свестан. Али живот који му је судбина поклонила након катастрофе, тек сада за њега нема никакву вредност. Изгубивши своју жену у пожару, чиме је изгубљена и последња нада у обнову љубави са њом, нада која га је једина држала у животу, он одлази у оближњу шуму и налази подесно дрво на чијој грани затеже омчу, коначно решен да изврши самоубиство. Но иако му је судбина дала све разлоге, учинивши га одлучнијим него икада раније, ”самоубица” ни тада не успева да учини оно за шта се сво време припремао. Осмуђен, поцепан, тела прекривеног грозним опекотинама, разорен губитком, дотучен и сопственом немоћи да се макар самоубиством ослободи егзистенцијалног ропства, он сузних очију пада на колена и узвикује: ”Нека нам Бог помогне, али смо бедни, људи смо!”.

У том узвику чује се глас целог људског рода и у њему се огледа најдубља човечност Хамсунове прозе, која је многе тумаче с правом навела да га пореде са Достојевским. Нити се сме нити је могуће прибавити слободу укидањем себе као непоновљивог бића, непоновљиве идеје Божије, која као тварно постојећа треба да проживи своје време на земљи, какве год биле околности. Али Магнусово признање сопствене немоћи пред земаљским и небеским силама, које одјекује исконским набојем, истовремено је одрицање од највеће гордости, од пале воље која би да управља и собом и другима, да зида куле вавилонске и заузима Божије место у васељенском поретку, чему након свих сличних покушаја у историји тежи и модерна цивилизација. Лик ”самоубице” Магнуса веома подсећа на Раскољникова Достојевсковог; и у њему налазимо прототип нихилисте и циника у коме се сударају противречне силе, да би  крајње одговоре о смислу људске егзистенције напипао тек на врхунцу сопственог животног слома. Његов вапај небесима наводи нас на закључак да је човекова највећа немоћ, можда његова највећа моћ – моћ покајања и моћ искупљења, чиме се тек стварају услови за пројаву онога најлепшег и најљудскијег у свакоме од нас. А тиме можда и за реално превазилажење трагедије постојања и победе над смрћу и злом.

Хамсунови романи прожети су дахом пророштва, што је одлика сваке истински велике литературе. Тим дахом одишу сва његова дела, али се он најпотпуније осећа у романима ”Последње поглавље” и ”Плодови земље”. И то је једна од темељних црта која га, поред унутрашње драматике која је религиозна по дубини, приближава Достојевском. С тим у вези вероватно није случајно ни Хамсуново одушевљење словенским народима за које је неком приликом рекао да су ”народ будућности”. Инстинктом расног Нордијца, Хамсун је осетио људе блиске по менталитету и доживљају, као што је и у културама Истока наслутио свет који живи по неким дубљим принципима од оних које волимо да називамо ”напредним” и ”савременим”, а који најчешће теже само баналном осмишљавању путем рационалног категорисања. Након пута по Русији, Турској, Кавказу и Средњој Азији, Хамсун је оставио запис: ”Што сте ближе Истоку људи све мање говоре… Старе људске расе превазишле су степен брбљања и смеха, само ћуте и осмехују се. Каква разлика у односу на Америку!”

Можда и у том његовом ”словенству” треба наћи још један кључни аргумент против оних који би Хамсуна, упркос његовом раскошном и јединственом делу, пошто-пото да представе само као ускогрудог апологету нацизма (обзиром да је антисловенство представљало једну од кључних тачака нацистичког програма). Иако је под старе дане приступио идеологији Адолфа Хитлера, Кнут Хамсун то није учинио као некакав острашћени расиста, већ као пубуњеник против конформизма просечне и малограђанске Европе, оне која је по речима Василија Розанова поставила ”врећу дуката наместо свих других идеала”. Узнемирен суштинском неслободом духа у тој и таквој Европи, Кнуту Хамсуну се вођа Трећег рајха могао учинити као избавитељ, слично и другим људима од соја које је засенила Хитлерова енергичност и воља.

Међутим, да је и у самом нацизму наслућивао само још једну ”диктатуру погледа на свет” уверава нас Хамсунов први и једини сусрет са Хитлером у Бергхофу, који се према сведочењу присутних завршио веома неславно, на разочарење обојице једног другим. Но, самосвојан као личност, Хамсун ипак није могао другачије већ да нацизму остане доследан чак и по његовом слому, чак и након послератног јавног бојкота, судског процесуирања, губитка угледа и цензуре његових дела, о чему је оставио сведочанство у аутобиографском спису ”По зараслим стазама”. Шта год о томе говорили левичарски морализатори и денацификатори, често одбојни у свом надменом интелектуалном ставу и вишедеценијској улози пресудитеља и поротника, Хамсуну се ни у том, да кажемо ”последњем поглављу” његовог живота, не може одрећи врлина и величина. Они који су му судили вероватно се никада не би одрекли његове славе и угледа због било којих других идеја, као што је због оних најнепопуларнијих у датом тренутку учинио он. У његовој упорности и доследности много је више пркоса баш тој интелектуалној фарисејштини, тоталитаризму прогреса и ћивтинском моралу Европе, него неке истинске оданости нацизму, без обзира на све што је тим поводом сам писао или говорио. Зато можемо сматрати да је у праву савремени мислилац Едуард Попов када уочава да је Хамсунова судбина сократовска – ”најпре да буде узнесен до звезда, а потом срушен до дна”.

И ма колико деловало необично, својим усправним држањем у атмосфери страшних друштвених притисака, Кнут Хамсун је доказао да његов дух није дух нацисте, већ личности од соја која одбија да подлегне било ком облику конформизма ради очувања сопствених привилегија. А самом духу нацизма засигурно су ближи они који су га осудили испред интернационалистичких, прогресистичких, хуманистичких и других јединоспасавајућих ”диктатура погледа на свет”. Јер ништа мање од нацизма, свака од њих сводила је људско биће само на једну његову димензију, сабијала и потискивала реалног човека да би га уподобила некаквим измаштаним пројекцијама, а управо је то оно што норвешки писац предочава читавим својим делом. У том делу треба видети чежњу за живом и непоновљивом личношћу, за њеном целином и хармонијом, за органским животом и органском заједницом којима је таква личност темељ. Зато ће свако ко буде читао његова дела постати свестан да је Кнут Хамсун од првог до последњег поглавља свог живота био и остао само једно – човек.

(Поговор роману ”Последње поглавље” Кнута Хамсуна, који је изашао у издању ЛОГОС-а из Београда, 2010)